Ipak se poneki medij seti naše legende!
11. 10. 2009
Press
Novica Zdravković
Moj brat Toma Zdravković
Novica Zdravković u ispovesti za Pressmagazin kaže da je popularni pevač tokom karijere bespoštedno trošio život, a i život njega. U tom međusobnom obračunu nastali su hitovi koji su naterali i okorele rokere da mu se dive, a urednike državne televizije da vešću o njegovoj smrti započnu Dnevnik.
Voleo je da daje čistačicama velike bakšiše
Javnost je u više navrata „prozivala" legendu da previše banči, pije, kocka se, jednom rečju da je prava raspikuća! „A šta će mi kuća, kada imam jednosoban stan", pitao se Toma. Njegova najveća sreća je bila da usreći druge!
- I danas se pamti scena kada je u hotelskom toaletu u Sarajevu čistačicu častio novčanicom od hiljadu maraka! - seća se Novica. - Ne zna se ko je bio u većem čudu: ona ili bosanski kompozitor Nazif Gljiva, koji je počeo s njom da se otima oko para. „Dosta ti je i sto maraka!", vikao je Nazif, pokušavajući da dođe do „kusura". Da nije bilo njega, teško da bi se za ovu epizodu ikada i saznalo. A zapravo, Toma mi je pričao da je uvek bio osetljiv prema ženama koje su radile na takvim mestima, duboko ubeđen da one nemaju nikoga na ovom svetu i da se od dinara ili dva koji dobiju ne može živeti.
Slična priča se dogodila i u Gornjem Milanovcu, gde je navodno „baba sera" od Tominih bakšiša zaradila toliko da je i kuću napravila. Ipak, Novica misli da narod, po običaju, preteruje, iako mu je poznata Tomina slabost.
- Brat mi je pričao da novac postoji da bi se okretao - kaže Novica. - Ono što od naroda dobiješ, narodu moraš i da vratiš. Jedino bez čega Toma zaista nije mogao bila je muzika! I danas se prepričava anegdota sa Miroslavom Ilićem u bašti restorana „Šumatovac", koji ga je bojažljivo upitao: „Dado, šta ćeš da radiš kada ovo prestane"? Kažu da se Toma mnogo začudio: „Zašto da prestane? Šta to ima da prođe? Ja ništa drugo ne umem i neću da radim, sem muzike. Od nje živim i za nju živim!"
Toma Zdravković nije bio rođen da postane muzička zvezda. Štaviše, nije imao ništa od onog što je bilo važno da bi se uspelo na estradnoj sceni - nije imao poreklo, prijatelje, novac, nije imao stas, neki su tvrdili da nema čak ni glas... Pa ipak, uspeo je! Osamnaest godina posle smrti i dalje se smatra čovekom koji je pomerio granice, pomirio rokere i narodnjake, život pretočio u pesmu i prebrzo otišao u legendu.
Iako se o njemu pisalo naširoko i nadugačko, iako su mnogi s njim provodili dane i noći, život poslednjeg boema i dalje je tajna. Čak i za one koji su ga dobro poznavali, poput rođenog brata, takođe pevača, Novice Zdravkovića, koji i danas tvrdi da Tomu nije bilo lako pratiti, da ga je ponekad bilo teško i shvatiti, ali da je u suštini bio sasvim običan i iskren čovek, lišen svake potrebe za materijalnim dobrima. A možda se upravo u toj jednostavnosti, prirodnosti i skromnosti, tako nespojivoj s nekadašnjim, a naročito današnjim estradnim prilikama, i krije tajna jedne neobične popularnosti koja već godinama traje i prkosi.
Ekskluzivno za Pressmagazin, samo nekoliko dana posle tužne godišnjice, razgovarali smo sa Novicom u u bašti jednog beogradskog restorana, evocirali uspomene i otkrili jednu sasvim novu dimenziju Tominog trajanja. Trajanja koje ga je odavno svrstalo u ono što mnogi nazivaju i domaćim evergrinom.
- U njegovo doba bilo je mnogo popularnijih pevača, umetnika koje su ljudi voleli da slušaju i gledaju - sa setom u glasu Novica započinje svoju ispovest. u
- Međutim, ono što je Tomu oduvek izdvajalo bila je njegova iskrenost. On nije pevao, već je svoj život pretakao u pesme. Te iskrene emocije publika je bez daha prepoznavala i upijala, s njim je tugovala i patila, bodrila ga da istraje. Skoro svaka pesma je bila deo njegove biografije, deo života koji je poznavao samo ljubav, kafanu, društvo i muziku. Mnogi će danas reći da je preko trnja stigao do zvezda, da je brzo poklekao i još brže padao. I to je samo delimično tačno. Činjenica je da je voleo piće, kocku, žene i kafane, da je puno imao i još više gubio... Ali, nikada zbog toga nije patio, još manje se kajao. Jednostavno, trošio je život i život je trošio njega.
Žene, alkohol i kocka
Posle neuspešnih brakova sa Olgicom i Milicom, Toma se venčao sa Nadom. Govorio je tada: „Jedna nada za ceo život". Nažalost, i ovaj brak je trajao kratko. Utehu je pronašao u skladu sa srpskom tradicijom - u alkoholu! Pio je sve više, a ubrzo se bacio i na kocku. Dobijao je i po 80.000 maraka, da bi ih iste večeri potrošio. Na vrhuncu popularnosti, 1974. godine, otkrili su mu rak prostate. Verujući da je reč o samo njegovom problemu, napisao je pesmu „Dotakao sam dno života" i nestao!
Tomina karijera je započela kada se upoznao sa Silvanom Barjaktarević, kasnije Armenulić. Sreli su se u bašti jednog leskovačkog restorana, gde je ona nastupala kao kafanska pevačica. Od tog trenutka započelo je i jedno veliko prijateljstvo, dve slične sudbine koje su prekratko trajale: ona je poginula u 38, on je umro u 53. godini. Iz Leskovca, mlado seljače ubrzo odlazi u Tuzlu, gde je njen orkestar dobio angažman. Shvatajući da u vreme Arsena Dedića, Kiće Slabinca, Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića nema šta da traži među zabavnjacima, sluteći da se ne može meriti i sa tadašnjim narodnjacima, Toma je izabrao nešto treće: ubrzo se pročuo kao dobar interpretator italijanskih kancona, napolitanskih pesama, španske i portugalske muzike... Takav repertoar mu je otvorio vrata mnogobrojnih hotela, što mu je tada značilo više od kafane. Iz prostog razloga što svaki hotel ima sobu, samim tim i mesto gde će živeti tokom boravka.
- U Tuzli je upoznao i Slavicu, studentkinju iz Travnika, prvu veliku, tragičnu ljubav - seća se Novica. - Bila je prelepa plavušica, ali se s Tomom nije dugo zadržala. Jednog dana ga je bez objašnjenja napustila, ali je surova istina izbila kasnije. Nije bila reč o drugom momku, već o teškoj bolesti kojoj je brzo podlegla. Kasno su mu javili za sahranu, stigao je samo da na tek zatrpani grob položi buket belih ruža. Svoju prvu životnu dramu pretočio je u istoimenu pesmu koja je potom, iako nikada nije doživela diskografski uspeh, postala prava kafanska himna. A kakve je emocije izazivala potvrđuje i činjenica da je na mnogim mestima bila i zabranjena! Naime, mnogi gosti bi uz nju lomili sve oko sebe, pa su kafedžije i orkestri zaključili da je najbolje da ovu tužnu melodiju izbace iz repertoara.
Ovaj prvenac je doprineo da Toma i dalje okušava kompozitorsku „sreću", a inspiraciju je nalazio tamo gde ju je najviše i bilo - u sopstvenom životu! Ređale su se ljubavi, brakovi i razvodi, a Toma je svaku romansu doživljavao i preživljavao na svoj način. Jedna priča, jedna pesma... Baš kao i ona kada se zaljubio u Rušku, mladu i prelepu ćerku šefa tadašnjeg orkestra, koji ni po koju cenu nije želeo da mu se mezimica veže za nekog tako nestalnog kakav je bio njegov pevač. Uspomenu na ovu neostvarenu ljubav Toma je pretočio u pesmu „Ciganko moja", a za njom su išle i „Danke", „Branke", „Jelene"...
- Jelena je bila moja ljubav, moja sadašnja supruga! - kazuje Novica. - Jednom smo se posvađali, privremeno rastali, a ja sam tugu lečio u nekadašnjoj beogradskoj „Dugi", gde me je Toma i zatekao. Nije mu trebalo puno govoriti, sve mu je bilo jasno, a jedino što je mogao da učini bilo je da napiše pesmu. I tako je nastala „Jelena, žena koje više nema". Srećom, i pored međusobnog traganja i lutanja, moja romansa je završena brakom, ali je bilo i onih pesama koje su, nažalost, prorekle i tragičan kraj.
Jedna od njih je i „Šta će mi život", koja je proslavila Silvanu Armenulić. Nije joj bila namenjena, pisao ju je za sebe, ali nije mogao da odoli. Silvanina karijera je u tom trenutku bila u velikom padu, bila je u depresiji i razmišljala je o tome da prestane sa pevanjem. Kada ju je prvi put čula, danima ga je molila da joj ustupi ovu pesmu, koja je potpuno odražavala njeno raspoloženje. Toma nije mogao da odbije molbu svoje drugarice, pesma je postala veliki hit, a Silvana velika zvezda. Nažalost, samo nekoliko godina kasnije tragično je nastradala na autoputu, vraćajući se sa koncerta u Kruševcu. „Da joj nisam napisao ovu pesmu možda, ne bi bila slavna, ali bi barem bila živa", vajkao se kasnije kompozitor u društvu najbližih prijatelja.
Životni lomovi nisu ni njega zaobišli. Posle neuspešnih brakova sa Olgicom i Milicom, Toma se ponovo venčao sa Nadom. Govorio je tada: „Jedna nada za ceo život". Nažalost, i ovaj brak je trajao kratko. Utehu je pronašao u skladu sa srpskom tradicijom - udri po alkoholu! Pio je sve više, a ubrzo se bacio i na kocku. Dobijao je i po 80.000 maraka, da bi ih iste večeri potrošio. Na vrhuncu popularnosti, 1974. godine, otkrili su mu rak prostate. Verujući da je reč o samo njegovom problemu, napisao je pesmu „Dotakao sam dno života" i nestao!
- Ništa mi nije rekao za bolest, mada sam zaticao razne narodne meleme i antibiotike u stanu na Julinom brdu, gde smo tada živeli - priča Novica. - Mislio je da je oboleo od neke venerične bolesti, zaticao sam i njegov krvavi veš, ali nisam slutio koliko je ozbiljno. Jednog jutra me je probudio i rekao da ide dvadesetak dana na turneju po Nemačkoj. Otišao je da se više ne vrati. Više od dve godine ga nisam ni čuo, ni video.
Bilo je to u trenutku kada su Tomu svi otpisali - i kolege, i prijatelji, čak i lekari. Sve lošijeg zdravlja, Toma je morao u bolnicu. Dva puta su ga u kratkom roku operisali. Savetovano mu je da svaka tri meseca ide na kontrolu, da ne pije, ne puši, da se ne umara, da se posebno hrani... Naravno, Toma je radio sve suprotno.
- Rekli su mi da su ga viđali u Americi, da je mnogo propao, da puno pije, da je pitanje dana kada će umreti - seća se naš sagovornik. - Počeo sam da tragam, da pozivam restorane u kojima su ga sretali, da se raspitujem... Sve dok nisam dobio pravi broj. Sećam se, jutro je bilo kada me je upitao zašto dramim i zašto ga budim. Kao da smo se videli juče! Kasnije sam čuo da ga je pregledao jedan doktor u Čikagu i da mu je dao svega šest meseci života. To ga je psihički slomilo. Prestao je da se trezni, a meseci su prolazili. Kada je prošlo skoro godinu dana, shvatio je da nešto nije u redu! Ponovo je otišao kod onog doktora, ispsovao ga je na „pasja kola" i počeo ponovo da živi i radi.
Zapravo, jedini svetao trenutak u njegovoj „američkoj epizodi" bio je susret sa Gordanom, njegovom budućom suprugom. Vratila mu je veru u ljubav i brak, insistirala je da se venčaju, a svoju zahvalnost Toma je kasnije pretočio u pesmu „Sliku tvoju ljubim". U međuvremenu, zdravlje se delimično normalizovalo, dobio je sina Aleksandra, pa su 1978. godine odlučili da se vrate svi zajedno u Jugoslaviju.
Dugo odsustvo sa naše estradne scene nije ostavilo puno traga. Njegove pesme su živele i bez njega, ali narodna muzika više nije bila ista. Trebalo je početi iznova, ali Toma nije odustajao. Pesma „Umoran od života" postala je hit, a karijera je ponovo počela da napreduje. Baš kao i bolest.
- Ali Toma se nije predavao - kaže njegov mlađi brat. - Ponovo je krenuo starim putem: od kafane do hotela, i natrag. Pevao je u hotelu „Šumadija", po izbama na Ibarskoj magistrali, u restoranu „Stadion", a onda, kao vrhunac karijere, stigao je prvi solistički koncert u Domu sindikata. Bilo je to početkom 1982. godine, posle punih 26 godina druženja sa mikrofonom!
Ređale su se ploče, ali i filmske role. Igrao je u filmu „Balkan ekspres", pojavio se i u TV seriji „Doktorka na selu", ali su učestale i posete pravim lekarima.
- U stvari, njegova bolest je zahtevala da se svaka tri meseca vrše hirurški zahvati, ali je Toma, po običaju, išao jednom godišnje, tek kada bi iskrvario i kada više ne bi mogao da stane na noge - kaže Novica. - Stanje se naglo pogoršalo 1987. godine, kada je posle prikazivanja TV šoua „Dao sam vam dušu svoju", Toma ponovo otišao u bolnicu.
Već prežaljen u javnosti, s jeseni iste godine započela je i oproštajna turneja Tome Zdravkovića. Doduše, niti je bila oproštajna niti poslednja, već perfidni potez njegovog menadžera, ali ovi koncerti su bili pravi mamac za publiku da još jednom vidi živu legendu. „Da l' je moguće" pevao je Toma, da l' je moguće, čudio se narod. Dom sindikata je više od dvadeset večeri bio dupke pun, a euforične scene su se ponavljale po Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj...
Ali svemu dođe kraj. Posle sedamnaestogodišnje borbe za teškom bolešću, sa usponima i padovima, sa nesrećnim ljubavima i bračnim brodolomima, Toma se predao. Bilo je to 30. septembra 1991. godine, dan kada je Dnevnik Prvog programa RTS, umesto uobičajenih izveštaja sa ratišta, započeo rečenicom „Umro je pevač Toma Zdravković".
- Poslednjih šest meseci Toma je uglavnom boravio u bolnici, na VMA, gde je uživao istu popularnost kao i među svojim poklonicima - kaže naš sagovornik. - Mogao sam da ga obiđem kad sam hteo, češće kada bi on na tome insistirao. I tada se kockao, sećam se da mi je diktirao brojeve na ruletu i da bih posle fajronta u „Beograđanki" morao da ga o svemu obavestim. Na vest o smrti najpre mi se javio tadašnji gradonačelnik Beograda Milorad Unković. Želeo je da ga sahranimo na Novom groblju, u Aleji velikana, ali kako nije bilo mesta, predložio mi je da ga kremiramo i da položimo urnu. Nisam na to pristao, jer bi povredio roditelje koji su još bili živi. Našli smo mesto na Centralnom groblju, koje i danas povremeno obilazim. Njegova porodica, supruga i sin, ubrzo posle njegove smrti, otišli su za Kanadu i više se nisu vraćali. Prekinuli su svaki kontakt sa našom porodicom, da bi i Toma, naposletku, kao što kaže i njegova pesma - „Ostao sam".
V.A.
http://pressonline.rs/sr/...Toma+Zdravkovi%C4%87.html
